Posjeta vojniku

To mjesto jedva da je pronašao na karti i tog rujanskog jutra zatvorivši vrata središta za obuku ročnika Vilim je zatvorio svoj život u neke njemu preuske okvire. Tješilo ga je da to mora proći svaki pravi muškarac i što će biti, godinu dana, okružen, samo, dečkima. Da su bolje gledali i vidjeli te, skrivene, požudne poglede ostali vojnici se ne bi tako slobodno razodijevali i tuširali pred njim.

Časna riječ

Moram počet mislit na sebe.
(Šta to uopće znači.)
Sutra ću počet misliti na sebe.

Moram spakirati svoje stvari i otići odavde.
Sutra ću se spakirati i otići.

Moram naći posao zbog kojeg će mi sve sestre zavidjeti.
Postati važna. Slavna!
Sutra ću poslati životopis na sto adresa. S novom slikom (ne ovom starom 10 godina).

Valentinovo A. D. 268.

Agripina i Livija se pogledaju, nasmiješe jedna drugoj i izmijene kratak poljubac. Onda su osvrnu i – odahnu. Dobro je, nitko ih nije vidio. Moraju biti opreznije, kaže Agripina. Da, slaže se Livija, pogotovo sada kada znaju kamo trebaju ići.

Čule su od svojih najboljih prijateljica, Fulvije i Priske (koje se isto vole) da izvan grada, zapravo dosta daleko od njega, na mjestu između dviju rijeka živi nekakav svećenik, kršćanin, koji vjenčava parove koji se ne smiju vjenčati. Doduše, kod tih se parova uvijek radi o djevojci i mladiću – uvjet koji one, očito, ne ispunjavaju – ali i njima je zabranjeno vjenčati se. Pa možda upali, nadaju se. Možda je Junona na njihovoj strani. (Iako žele kršćansko vjenčanje, svejedno se utječu rimskoj božici braka.) 

37 sa 2

Priznajem, ponekad se potajno nadam da ćeš se razboljeti, samo zato da bih se mogla za tebe brinuti. Kad dođe sezona prehlade i gripe, jedan mali dio mene nada se da ćeš doći i reći mi Mali zmaj je bolestan. Ali tvoj imunitet obično ima druge planove i na kraju u krevetu pod temperaturom umjesto tebe završim ja.

Bila je srijeda

Bila je srijeda. Ušao sam u sobu i prepoznala me. Tvrdoglavo je mahala rukama, a oči su joj bile mutne. Držao sam je za ledeni dlan u kojem se smežurao sav život koji je čuvala. Pred prozorima se zelenila livada. Smirivala je valove. Pomislio sam kako ne bi bilo loše da sada ode, ovako, okružena tratinčicama. Nisam znao što me traži, pa sam joj sve dodavao. Riječi su se miješale i ona kao da se ljutila na sebe što je ne mogu razumjeti. Ne znam je li primijetila da je ovoga puta ne nasmijavam i podbadam.

Ova djevojčica mrzi laži, ali se boji istine

Bilo mi je pet godina. Zadnji dan vrtića prije ljetnih praznika. Prilazi mi moj najbolji prijatelj Branko, s kojim sam se penjala na drveće i provlačila kroz cijevi, i pita me želim li mu biti cura. 

Datumi

4. 12. 2013. 

”Žene su zlo.” plačem u jastuk dok gledam u ekran telefona. Nema poruke. Na ekranu slika moje devojke i mene. Zagrljene smo, naravno. Ja sam u kariranoj crvenoj košulji, naravno. Zato što mi, realno, najbolje stoji. Ona je u Change your life majici. Sećam se kad je kupila tu majicu. Došla je na skajp da mi je pokaže. Iskoristila je pare koje je skupljala za Beograd da vidi devojku ali je ova u međuvremenu raskinula (nije svesna šta je izgubila. A možda i jeste. Ko će to znati.) Kupila je i tamno plave bermude. Rekla sam joj da ima dobre noge. Ona je meni rekla da sam luda. Kad smo se prvi put videle, u Bijeljini, bila je u tim bermudama. Kasnije sam joj rekla, u pauzi između ljubljenja da sam bila u pravu kad sam rekla da ima dobre noge. Stvarno ih ima. Nasmejala se. Volim njen osmeh više nego bilo šta. Želim da se stalno smeje. Želim da budem razlog za njen smeh. Trenutno sam razlog zbog kojeg je rekla da ne želi da me vidi danas i ugasila skajp. I zašto mi ne odgovara na poruku koju sam joj poslala pre 10 minuta. Plačem i dalje. Želim da je ovde, da mogu da je udarim i da je onda poljubim i pustim je da me ugrize za usnu kao što uvek radi nakon svađe. Onda kada je besna i kada želi da prestanemo već jednom da se svađamo, odemo da spavamo ili u grad. Bilo šta. Telefon zavibrira, ekran mi osvetli lice i umalo oslepi. Grlo mi se steže, oči me peku od plakanja, lice mi je verovatno naduveno i crveno i u grimasi. U grudima me nešto probada - nisam sigurna da li je bes jer ponekad ume da bude baš kreten, ili strah jer je ona najdivniji kreten na svetu i ne želim da ostanem bez nje. Sve me steže, ne mogu da dišem… Samo hoću da se ovo završi... Hoću da se okrenem i da spavam i pustim je da bude bez odgovora neko vreme. Ali ne ide to tako kod mene. Kliknem da uđem na poruku drhtavim prstima i uzdahnem. Nos mi curi, brišem ga rukavom slobodne ruke. Ruka koja drži telefon je do sada već skroz utrnula ali prsti i dalje mogu da otkucaju poruku. Brišem i suze, onako usput, već slinavim rukavom. Jebi ga, ne vidim ništa, a slova su sitna da ne mogu biti sitnija. Nije kao da nisam već za naočare, ali me mrzi da odem do očnog. Nataša će me ubiti zbog toga, ona se stalno brine oko mog zdravlja. ”Volim i ja tebe, idiote.” piše. Opet plačem. Sad od olakšanja. Sva sreća pa me ne vidi, živ bi me blam pojeo. Mada nije kao da me ne gleda stalno kako cmizdrim. Najbitnije da se volimo. Za sada je to i više nego dovoljno. Naša veza je ionako dovoljno stabilna da izdrži ovakve svađe i trzavice s vremena na vreme. Da, svakako se svađamo više nego što bih želela, ali uvek se pomirimo. Uvek me poljubi i ugrize za usnu. I jednostavno znam da ćemo uvek biti dobre. 

Lori

Lezbijska organizacija Rijeka "LORI" osnovana je 19. listopada 2000.g.
Cilj udruge je informiranje i ...

više o lori

Volontiranje

Organizacija koja cijeni svoje volontere i volonteri koji cijene sebe i svoj rad su ključni element uspješnog partnerstva.

priključi se

Podržite nas

Podrška, informacije, savjetovanje.

Podržite LORI

Kontakt

Janeza Trdine 7/IV, 51000  Rijeka
+385 (0)51 212 186
+385 (0)91 593 4133
+385 (0)91 493 4133
loricure@yahoo.com

Copyright © 2010 LORI, All Rights Reserved