Stvarno nije trebalo da me vozite! Nije morala da vas zove.
Mada, ja na nju nikada ne mogu da dugo budem ljuta. Kada vidim te njene okrugle plave oči kako me umilno gledaju, ne mogu a da joj ne oprostim i najzlobniju stvar koju bi mogla da uradi. Ume i da zatrepće, čim vidi da mi je digla pritisak. Kao, izmotava se ali sam sigurna da to radi celog svog života, svima oko sebe. I kako voli puno da priča, a onda gestikulira svojim dugačkim, tankim rukama, maše okolo i zvecka sa svojih sto narukvica. To me stvarno nervira, taj zvuk kada žene prozvode nakitom ili štiklama, kao kada se neka smešna životinja šepuri i daje znak da je tu i da je ima… Ali mi na njoj ne smeta. Mislim i da dok spavam ponekad čujem kako ona zvecka…
Možda se zato i tako intezivno družimo, mislim, to što me ne nervira toliko kao neki drugi. Upoznale smo se na drugoj godini fakulteta, a sada smo već na četvrtoj. Počele smo da idemo na neke ista predavanja i odmah smo se našle. Dobro, možda ne baš odmah, ja sam nju primetila mesecima pre nego ona mene, ali dobro. Nekako je posle sve išlo brzo.
Kako da je ne primetiš kada je sva šarena i štrči. Tako je apa-drapa a sve joj dobro stoji. Ranije ne bih mogla ni da zamislim da se družim sa nekim ko nije uvek ispeglan. I uvek mora da ima svoje mišljenje koje iznosi čak i kada posle sa njom iz grupe niko neće da priča…
A oko nas je često puno mladića, dosadni su i naporni. A skupljaju se sigurno mnogo više zbog nje nego zbog mene. Ona zrači nekim sjajem i ludilom, ta bi privukla sve žive. Ume ona da bude sa različitim mladićima. Nekako me najčešće i ne upoznaje sa njima, skroz je tajanstvena. Nekada ne mogu da se suzdržim, pa onda kada mi kaže da ne može sa mnom da provede veče, ja iz puke radoznalosti, a i zbog te njene tajanstvenosti, tako prošetam do njene zgrade. Tada čekam i ponekad opazim nekog momka, bilo pred zgradom, bilo negde u gradu…ovaj, da, krenem za njom da vidim sa kim će da se vidi… iz puke dosade…nije to stalno… A ako me upozna sa nekim imam utisak da uvek bira budale. I ona to sigurno misli jer se na kraju šalimo na račun tih koje znam. I uvek ih ona ostavlja, nikada ne tuguje…
Znam i da uzima pilule za kontracepciju, što je čudno za devojku koja nema stalnu vezu. Videla sam jednom kada je otvorila tašnu, onda kada je rekla da ima nešto za mene. Tada je iz tašne izvukla CD, snimila mi je grupu koju sam dugo tražila, za koju čak nisam ni znala ni kako se zove. Samo sam joj jednom pevušila neku melodiju koja sam volela u detinjstvu, davno zaboravljeni hit koji mi je odjednom došao u svest, koji nismo znale ni ona ni ja. Onda je ona pronašla sve, ne znam uopšte kako…
Nisam želela da zna da sam videla te pilule. Zato šaljem cirkularna pisma raznim drugaricama o štetnosti pilula, njena adresa je, naravno, uvek tu. Pa ona mi je najbolja drugarica! Na te mejlove nikada ne odgovara. Ali onda danima ne pozovemo jedna drugu.
Jesmo li mi lezbejke?- pitala me je. Kao da me je udario grom u tom trenutku. U lice mi je šiknula krv. Okrenula sam glavu da ne vidi, da se priberem i da mogu hladno da odgovorim. Ne znam zašto je to tako delovalo na mene…
To je bilo dok smo sedele u mojoj sobi. Slušale smo radio, onako, bezveze, radi muzike. Ona je držala knjigu, jer smo spremale taj famozni ispit koji obe moramo da damo, mada mislim da sam ja više obraćala pažnju na svoj telefon a ona na pesme koje su se čule dok nam je lakirala nokte. Otpevala je celu svaku moguću pesmu. Onda su počele vesti. Slušale smo ovlaš, više nismo nego što jesmo…
Najavljena povorka ponosa je ove godine zakazana za…- govorila je spikerka-… ali se još uvek ne zna da li će biti održana… Nikada nismo razmišljale o Prajdu. Ustvari, nikada nismo razgovarale o tome, ja jesam puno razmišljala. Meni je to super, svako ima pravo da bude to što jeste. Znam da i ona deli moje mišljenje jer se svađa sa budalama na faksu oko toga.
Skupila sam hrabrost i pitala kao najnormalije – Zašto to misliš?
Zato što se volimo, ludice! – rekla je i pogledala me.
Eto, onda sam se izgubila, kao da sam putonula u njenim očima. Sledeće čega se sećam je da su oko mene bile i ona, i moja majka, i sestra. Čak i komšika. Digle su toliku paniku kada sam pala u nesvest. Pozvale su i vas jer su se baš prepale, mada, kada ste došli već sam bila ok. Stvarno nije trebalo da zovu hitnu pomoć… a, vi niste morali da me dovozite u bolnicu, pa šta ako mi je srce lupalo tako brzo! Nije mi ništa, hoću kući! Jaka sam ja!
I kako da budem ljuta na nju što me je tako štrecnula, doktorka? I dalje će da me gleda svojim prelepim očima, evo, sada znam da sreća može i da ubije. Trudiću se da se više ne iznenađujem toliko…
Vera Kurtić