Datumi

4.12.2013. 

”Žene su zlo.” plačem u jastuk dok gledam u ekran telefona. Nema poruke. Na ekranu slika moje devojke i mene. Zagrljene smo, naravno. Ja sam u kariranoj crvenoj košulji, naravno. Zato što mi, realno, najbolje stoji. Ona je u Change your life majici. Sećam se kad je kupila tu majicu. Došla je na skajp da mi je pokaže. Iskoristila je pare koje je skupljala za Beograd da vidi devojku ali je ova u međuvremenu raskinula (nije svesna šta je izgubila. A možda i jeste. Ko će to znati.) Kupila je i tamno plave bermude. Rekla sam joj da ima dobre noge. Ona je meni rekla da sam luda. Kad smo se prvi put videle, u Bijeljini, bila je u tim bermudama. Kasnije sam joj rekla, u pauzi između ljubljenja da sam bila u pravu kad sam rekla da ima dobre noge. Stvarno ih ima. Nasmejala se. Volim njen osmeh više nego bilo šta. Želim da se stalno smeje.

Želim da budem razlog za njen smeh. Trenutno sam razlog zbog kojeg je rekla da ne želi da me vidi danas i ugasila skajp. I zašto mi ne odgovara na poruku koju sam joj poslala pre 10 minuta. Plačem i dalje. Želim da je ovde, da mogu da je udarim i da je onda poljubim i pustim je da me ugrize za usnu kao što uvek radi nakon svađe. Onda kada je besna i kada želi da prestanemo već jednom da se svađamo, odemo da spavamo ili u grad. Bilo šta. Telefon zavibrira, ekran mi osvetli lice i umalo oslepi. Grlo mi se steže, oči me peku od plakanja, lice mi je verovatno naduveno i crveno i u grimasi. U grudima me nešto probada – nisam sigurna da li je bes jer ponekad ume da bude baš kreten, ili strah jer je ona najdivniji kreten na svetu i ne želim da ostanem bez nje. Sve me steže, ne mogu da dišem… Samo hoću da se ovo završi…

Hoću da se okrenem i da spavam i pustim je da bude bez odgovora neko vreme. Ali ne ide to tako kod mene. Kliknem da uđem na poruku drhtavim prstima i uzdahnem. Nos mi curi, brišem ga rukavom slobodne ruke. Ruka koja drži telefon je do sada već skroz utrnula ali prsti i dalje mogu da otkucaju poruku. Brišem i suze, onako usput, već slinavim rukavom. Jebi ga, ne vidim ništa, a slova su sitna da ne mogu biti sitnija. Nije kao da nisam već za naočare, ali me mrzi da odem do očnog. Nataša će me ubiti zbog toga, ona se stalno brine oko mog zdravlja. ”Volim i ja tebe, idiote.” piše. Opet plačem. Sad od olakšanja. Sva sreća pa me ne vidi, živ bi me blam pojeo. Mada nije kao da me ne gleda stalno kako cmizdrim. Najbitnije da se volimo. Za sada je to i više nego dovoljno. Naša veza je ionako dovoljno stabilna da izdrži ovakve svađe i trzavice s vremena na vreme. Da, svakako se svađamo više nego što bih želela, ali uvek se pomirimo. Uvek me poljubi i ugrize za usnu. I jednostavno znam da ćemo uvek biti dobre. 

25.10.2013. 

Nedostajanje. Šta reći, a ne zaplakati? Ozbiljno pitam. Previše često plačem jer osećam prazninu u sebi. Ne samo što mi nedostaje gomila prijatelja koje sam izgubila za ove četiri godine koliko sklapam “prava” prijateljstva. Zapravo mi samo dva prijatelja nedostaju. Ali hej! Još uvek nisam potpuno obeshrabrena. Još uvek se nadam nečemu.. nekome. Ne znam još kome. Na stranu izgubljeni ljudi. Moja armija “izgubljenih dečaka”, svi negde zaglavnjeni između slomljenih detinjstava i odrastanja u mom sećanju. Nedostaješ mi Ti. Moj pronađeni dečak. Moja buduća žena. Shvatila sam posle svega što se desilo juče da me je još više strah. Kad si tako blizu nečeg tako velikog… Na stvari jednostavno gledaš drugačije. Jedan deo mene je znao da ćemo pregurati, da će već danas sve biti kao i pre. Ali onaj najveći deo mene, onaj nesigurni, plašljivi deo je umirao. Veza na daljinu je teška. Tu si u pravu. Teško je i ja sam možda previše emotivna.

Previše nesigurna. Ali sam takođe i spremna. Bila sam i ostala sam spremna da se posvetim nama u potpunosti. Mislila sam da neću moći nekoga da ovako zavolim. Stvarno sam mislila da to nije moguće jer kada sam poslednji put nekoga volela, smatrala sam da mi je to gornja granica. Volela sam jako i to osećanje me je držalo svakog dana skoro pola godine. Ali onda sam s tobom došla u situaciju da me ljubav preplavi. Da obuzme moje telo i dušu, da moje krvavo srce iščupa i preda ti ga na čuvanje. I to je toliko snažno i toliko van moje kontrole da me plaši. Svaki dan može biti dan kada ću te izgubiti, a sama pomisao na to mi slama srce. Ti mi slamaš srce i svakim poljupcem lepiš nazad što je slomljeno. Nedostajanje s tobom nikada ne prestaje. Čak i kada se konačno vidimo, osećam nedostajanje. U mom srcu zjapi ona praznina. Rupa koja čeka da odeš opet kako bi mogla da pusti krv i gorčinu i izjede me iznutra.

Mrzim da te gledam kako odlaziš. Koliko volim autobuske stanice jer te na njima vidim onda kad to najviše iščekujem, ipak su one videle i previše mojih suza i čule previše „nemoj da ideš“ sa mojih slanih usana. Želim Nas zauvek. Želim nas nerazdvojne. Želim prve jutarnje zrake kada me probudi tvoj poljubac, toplinu sunca i zvuk automobila koji prigušuju krošnje i vreme između tri i četiri ujutru kada se probudim i sanjivo potražim tvoje naručje. Želim nas. Ne odustaj nikad. Čak i na izmaku snage i strpljenja, nađi još malo. Molim te. Ne idi nikad od mene. Voli me i ostani. Ostani i daću ti svoje krvavo srce na čuvanje. Voleću te dok sam živa i nakon toga, onako kako te niko nikada neće voleti. Molim te, ostani u mom zagrljaju zauvek. Jer ja te sada ne mogu pustiti. 

18.10.2013. 

U vazduhu ustajali vazduh pun ljubavi i ljubomore koje isprepleteno igraju iznad moje glave. Na jastuku nedostajanje. Ispod jorgana požuda. Moje misli lete preko Beograda, prate autoput i pronalaze te. Daleko, u tuđem gradu. Gradu kome ne pripadam. Povijenog repa se vraćam Kalemegdanu, gde još nismo bile zajedno. Spuštam se na travu, meku i vlažnu od rose, polažem glavu u tvoje krilo. Iznad nas letnje nebo, oblaci koje poslednji sunčevi zraci boje pastelnom paletom. Pokušavam da te vidim, ali tebe nema. Opet sam u svojoj sobi. Tvoje krilo je zamenio moj jastuk, mokar od suza. Najviše povredim sama sebe. Sve ovo previše podseća na nesrećnog Orfeja koji je morao da se okrene da vidi svoju Euridiku i uhvatio je samo prozračni duh kako se vraća u Hadovo hladno naručje. Tako i ja u svojim dnevnim snovima moram da se osvrnem da te pogledam i to me samo vrati nazad u moju sobu. Okrećem se na stranu i povlačim jorgan za sobom. Leđa blago oslonim na zid da steknem iluziju da je nešto iza mene. I onda čvrsto stegnem šaku zamišljajući da si iza mene, dok zaranjam u jastuk i puštam ga da upije moje suze. Ne preostaje mi ništa drugo osim maštanja i ljubavi. 

6.10.2013. – “Ima dana kada te pustim. Ali ne i noći.”

Živim za nekoliko trenutaka.

Kada te spazim na autobuskoj stanici i kad zaboravim kako se hoda i zagrlim te po prvi put. I samo stojimo, i držim te čvrsto kao da te nikad više neću pustiti. 

Kada u tom zagrljaju po prvi put udahnem duboko i osetim tvoj miris, koji je tako divan i tako poznat. Muka mi je da mirišem tvoju pidžamu ili svoju košulju dok zarobljeni miris tvog parfema bledi. Muka mi je da otvaram kupku koju si kupila kad sam došla prvi put samo da bih prizvala mirise te hotelske sobe i uspomenu na naše poljupce pod tušem. Ništa od toga se ne može porediti sa tvojim mirisom kad sam dovoljno blizu tebe da ga osetim.

Kada me poljubiš, nesigurno jer ne znamo da li nas gleda neko ko ne treba, a opet bez i trunke kajanja.

Kada ležimo u krevetu posle seksa, gole i umorne i srećne i zagrljene. I puštam da mi suze kvase jastuk ili tvoje rame i strah mi stoji u grlu jer ne želim da te ikada izgubim. Želim da sam zauvek s tobom. Želim da taj jedan savršeni trenutak nikad ne prođe. Samo ti i ja, naši mirisi, naš dah, tvoje disanje dok toneš u san i otkucaji srca – najlepši zvuk dok ja tonem u san. Nikad ne spavam lepše i slađe nego kad si ti pored mene, kada me držiš u čvrstom zagrljaju. Kada ti prelazim jagodicama prstiju preko linija vilice, svetlih savršeno oblikovanih obrva, nosa, usana, dok pokušavam da utisnem sliku tvog skoro usnulog lica u svoje meko srce koje te toliko voli. A opet nikad ne želim manje da spavam. Samo da zauvek budemo zaleđene u tom trenutku između jave i sna, tom trenutku kad smo konačno zajedno. Možda je to zato što kada se vratim kući posle sedam, osam sati puta jedino što mi ostane od tebe je uspomena na tvoje lice i tvoj dah na mojim usnama i ruka koja prelazi preko krivine moje kičme.

Uvek mi nedostaješ, od trenutka kada te iz autobusa posmatram kako nestaješ pa dok ti konačno opet drhtavo ne padnem u zagrljaj.

Kristina Kastelec

Podijeli:

Moja ti

S bivšim sam djevojkama uvijek imala isti problem. Iako ih nije bilo puno, tih bivših djevojaka, problema je bilo prilično,

Pročitaj više »
Scroll to Top